Реализација програма „Превенција вршњачког насиља“ дешава се кроз различите активности које школа спроводи. Посебну пажњу овој теми посветили смо на часовима грађанског васпитања и веронауке у 7. разреду у сарадњи са школским психологом. Проблему смо приступили кроз дискусију, радионице, едукативне филмове. Свако од ученика имао је прилике да препозна ситуације насиља у свом искуству, као и да нађе лични простор и личну одговорност за супротстављање насиљу.
Насиљем се сматрају и све оне ситуације где особе које су насилне ( зовемо их насилницима) спроводе неки облик силе и моћи над онима који нису у стању да се супротставе (зовемо их жртвама), а све у циљу систематског и циљаног угрожавања личности, здравља ( било физичког, било психичког) и достојанства друге особе. Често су то, не само физички, већ и вербални обрачуни и притисци вршњака да се припада већини.
Овде не говоримо о грубим шалама којима они понекад прибегавају, већ о ситуацијама које се свакодневно понављају и прелазе у рутину, модел понашања и један од најзаступљенијих начина да се бахато и брутално спроведе нека врста силе над слабијим од себе ( не нужно физички слабијим, већ све чешће психички слабијим). Фокус приче јесте и велика група деце која се обично нађе између ове две улоге, група посматрача, која неретко својим несупротстављањем, страхом или забављањем значајно утиче да ситуација постане још гора и преузимају улогу саучесника, без осећаја дељења личне одговорности са онима који насиље врше.
Посебна пажња посвећена је и електронском насиљу ( свим облицима злоупотребе електронске комуникације (мобилних телефона, компјутера, ајпеда) у циљу понижавања, вређања и омаловажавања других и оном облику насиља који деца често не препознају као такав, а то је социјално насиље у оквиру ког група деце врши притисак и изолацију једног свог члана.
У наредном периоду ученици ће бити у прилици да чују и припаднике МУП-а који ће из свог угла осветлити ову свеприсутну појаву из угла преступништва и казнене политике.