Nemačko – poljska koprodukcija. Film „Trči, dečače, trči!“ na Festivalu Tolerancije u Beogradu,

u Domu omladine, 13.11.2014. Istinita priča o dečaku Joramu Fridmanu, a film je adaptacija romana „Run, boy, Run“ Urija Orvela.

Istinitije i realnije nije ni moglo biti. Žamor srednjoškolaca u Domu omladine u prvih desetak minuta nastao je jer nismo mogli svi da se smestimo u salu.

To nam je delovalo kao da je ceo događaj loše organizovan. Međutim, u toku narednih nekoliko minuta prve scene filma su nas usisale

. Priča je toliko snažna da ju je nemoguće opisati rečima. Apsurd Drugog svetskog rata, holokaust,

borba za život surovim priznavanjem i sakrivanjem identiteta, razdor među porodicama, strah, glad, borba, život Jevreja u Poljskoj,

 neprestano su prolazili ispred naših očiju. Dečak, siroče, beži i skriva se u toku nekoliko godina rata u šumama Poljske.

Smene godišnjih doba bile su u nekim scenama bolnije od naturalističkih scena stradanja i bola dečaka,

jer su aludirale na besmisao ljudske prirode koja razara i ubija nesvesna lepote koje vladaju na Zemlji. Pitanje čovekove slobode je dominantno,

jer samoća i neizvesnost bez hrane u šumi, deluju bezbrižno u odnosu na mračne samice – simbole hitlerovskog logora smrti i ohole nemačke vojnike.

U nekim trenucima, osetio se plač u Sali, empatija i ljubav. Bez daha smo bili svi,  a onog žamora sa početka više nije bilo.

Niko nije mislio na loše organizovan Dom omladine, nikoga nisu bolela leđa od stajanja, niko nije bio gladan.

Bili smo svesniji. Svesniji mesta na kome živimo, svesniji da smo sretni i da moramo biti dobri ljudi. 

Na film se naslonilo predavanje Aleksandra Ajzenberga, profesora arhitekture,

koji je preživeo rat kao Jevrejin u šumama Istočne Srbije. Povezali smo dečaka iz filma sa likom profesora Ajzenberga i trgnuli se shvativši da je čovek,

žrtva tog rata, još među nama, a time i taj rat postade realniji.

Neko od naših đaka reče: „Posle ovoga filma, biću moralniji“.

• Log in or register to post comments